Riječ urednika

Izdanje četvrte Dorijanove knjige svrstava ga u, sada već, ozbiljne i plodnosne pisce. Budući da je autor postao redovan gost objave svojih radova na portalu, smatram da bi bio red, umjesto uvoda, napisati riječ - dvije.
Poslije predstavljanja njegove druge knjige "Lucifereze" na portalu, pitali su me neki zašto dajem prostor takvoj vrsti pisca i zašto ga podržavam kao autora. Pa zapravo odgovor je poprilično jednostavan, ako ne i očit.
Prvo, originalan je. Drugo, mi na hermetizmu cijenimo kreativnost, iskrenost i upornost, bez obzira da li se slagali s njegovom koncepcijom ili ne. Svojim jedinstvenim stilom mistično, sociološko, provokativne kozmo-koncepcije ističe se izvan svih uobičajnih normi. U svom izričaju je filozofski obiman, idejno koncizan. Gradi svoj pogled na svijet i duhovno kroz svoje probavljeno iskustvo i nije pijun na nečijoj tuđoj tabli opskurnih figura u tri boje.
Da li su njegove opservacije i uvidi univerzalno ispravni ili su ispravni samo za njega. Da li oni koreliraju s čitaočevim mogućnostima novih uvida, ili su one samo tu da isprovociraju ustaljene obrasce lažnih i redundantnih socioloških obrazina, ostavljam procjeni svake samosvjesne individue koja će se susresti s njegovom najnovijom knjigom.
R. izvršni urednik


Jedan spekulativni pogled na geografski determinizam mitskog Zlatnog doba

by Dorijan Nuaj (iz knjige Doktrina satanizma, Ukronija, Beograd, 2012)


U davna vremena prvobitnog čovečanstva, Zemljina osa je bila izokrenuta za devedeset stepeni.[1] Polovi su se nalazili na nivou ekvatora, dok je Zemlja rotirala u pravcu koji iz sadašnje perspektive liči na kretanje sever-jug, a ne istok-zapad. Severna polulopta je stalno bila okrenuta Suncu, dok je u samom središtu Severnog pola ono bilo tačno iznad ljudskih glava. Bila je to središnja zemlja večne sunčeve svetlosti i topline. Tamošnji stanovnici nikada nisu videli noćno nebo. Sunce nije izlazilo niti zalazilo, nego je stalno bilo iznad njihovih glava. To je podrazumevalo i adekvatan oblik duhovnosti. U knjizi Pobuna protiv modernog sveta, Julius Evola govori o Suncu shvaćenom kao čistoj svetlosti, kao bestelesnoj muževnosti lišene istorije i rađanja. To je po njemu izraz najviše, čiste i prvobitne duhovnosti, kontinuitet jednog stanja, a ne ciklična promena, koncept Sunca-godine koje se rađa i umire, što ukazuje na kasniji, dekadentniji oblik duhovnosti. Spuštajući se ka jugu, i Sunce se spuštalo na horizontu, ali nije bilo tačke odakle je ono izlazilo niti tačke kroz koju je zalazilo, nego se stalno kretalo u krug. Nije bilo istoka ili zapada, nego samo severa okupanog u stalnoj svetlosti, i juga koji je bio okovan ledom i uvek u tami. Na ekvatoru je bila granica na kojoj je Sunce padalo ispod horizonta. Tu je vladao večiti sumrak. Ispod ekvatora je bivalo sve mračnije i hladnije. To stanje je trajalo neko neodređeno vreme, a onda je iz nekog razloga došlo do katastrofe, koja je omogućila promenu i svet kakav danas poznajemo. To je bio kraj mitskog zlatnog doba. Zemljina osa se izmetnula iz te pozicije (srušili su se stubovi koji podupiru nebo) i nastao je prelaz koji je oblikovao današnji svet i distribuciju svetlosti na Zemlji. Severni pol se našao gore, u kosini sunčevih zraka koji više nisu bili topli i blagorodni. U središte zemlje večne svetlosti uselili su se tama i zima, dok je jug izašao iz leda i mraka. Toplina i svetlost se fokusirala ka današnjem ekvatoru. To je izazvalo masovan pokret čovečanstva sa severa koji je postajao sve suroviji i hladniji, ka jugu koji se otapao i bivao pristupačan. Stub koji podupire nebo pomeraće se još nekoliko puta, uz veće ili manje traume i katastrofe koje će ostaviti trag u kolektivnom pamćenju (i zaboravu), a svet će se dovesti u red, u stanje idealnog poretka onda kada svetlost ponovo zavlada severom i kada se Sunce nađe tačno iznad svete planine koja se nalazi na samoj osi rotacione simetrije.

Ideja o središnoj polarnoj zemlji večne svetlosti ima svoje antropološke implikacije. Oni koji žive u samom središtu, kojima je Sunce stalno iznad glave, oni imaju prirodni duhovni suncobran na vrhu glave. Jezikom indijske tradicije, njihove krunske čakre su prirodno otvorene i u direktnoj vezi sa solarnom prirodom i njenom metafizičkom suštinom. Oni su prirodno prosvetljeni i prirodno zvezde. To su ljudi-bogovi. Sa druge strane, oni koji žive malo dalje od središnje zemlje, tamo gde solarni disk kruži po horizontu, oni su do nivoa trećeg oka, dakle na nešto malo nižem rangu itd. Tako se javlja prirodna kastinska podela ljudskih bića u skladu sa nivoom svesti, a nivo svesti je u relaciji sa pozicijom Sunca. U samom središtu nisu mogli boraviti oni sa nižom svešću, ne zato što im je neko branio, nego zato što nisu mogli izdržati nesnosni teror Sunca. Njihova bića nisu bila ustrojena tako da mogu bitisati u ambijentu stalnog sunčevog bljeska večitog podneva, gde vreme nema smisao, budući da nema kretanja nebeskih tela kao parametra promene. Nema kretanja, jer od sjaja sunčeve svetlosti nije moguće opažati manje izvore nebeske svetlosti. Tu smo na delu imali neku vrstu solarnog totalitarizma! Mesec je mogao biti vidljiv izvan užeg polarnog kruga, a najsjajnije zvezde možda tek oko ekvatora. Tako je svaki tip čoveka bitisao na geografskom staništu koje je odgovaralo njegovoj prirodi i za koju je bio prilagođen.

Na sličan način Emanuel Svedenborg u knjizi Nebo i pakao opisuje zbog čega nečiste duše jednostavno ne pređu u nebeske sfere ako ih niko u tome ne sprečava. Njihova priroda, po Svedenborgu, jednostavno ne može podneti beskrajnu blještavu svetlost nebesa. Zato oni prirodno teže mračnijim predelima zagrobnog sveta. Rečju, odlazak u Pakao ili u Raj je stvar afiniteta svake pojedinačne duše. Na tom apstraktnijem nivou postojanja, svaki entitet obitava u ambijentu koji je u skladu sa njegovom prirodom. Opisujući pojam vremena na metafizičkom Nebu, u pomenutoj knjizi Svedenborg razvija ideju sličnu ovoj. On kaže da i na Nebu postoji Sunce, koje je na neki način sveprisutno, ali da ono svojim kretanjem ne obeležava dane i godine, nego svojim izgledom obeležava promene stanja, a što se ne događa po nekom utvrđenom redu. Zato anđeoski stanovnici Neba nemaju ideju o vremenu nego ideju o stanju. U tome se ogleda i suštinska razlika u mišljenju stanovnika Neba od stanovnika Zemlje. Dok stanovnici Zemlje misle o stvarima iz vremena, formirajući pojmove na osnovu iskustva vremena, stanovnici Neba misle iz tog apstraktnog stanja. Zato je, po Svedenborgu, večnost za stanovnike Neba beskonačno stanje, a ne beskonačno vreme, kako je to u slučaju stanovnika zemaljskog sveta.

U idealnom stanju nema migracija, nema promene, nema kretanja, sve stoji - a postojanje je čist užitak, nema patnje. Kako su se ljudi rađali prosvetljeni, tako su i umirali, odnosno nisu umirali, nego su jednostavno odlazili. U samom središtu kružne polarne zemlje, stajala je sveta planina čiji se vrh nalazio u istoj liniji sa središtem Sunca. To je bilo sakralno odredište odakle su se ljudi zlatnog doba uspinjali ka Suncu i odatle silazili. Jednom stazom se na svet dolazilo i sa njega odlazilo: to je bila silazna i uzlazna solarna kapija duša. Prosvetljeni su se spuštali i uzdizali po volji, niti je bilo granice između sveta ljudi i sveta bogova, između ljudske i božanske svesti. Samim tim nije bilo ni smrti. Smrt je postojala tamo južnije i došla je sa Mesecom kao simbolom i agensom tame. Iz ove perspektive teško je proceniti da li se pojava i putanja Meseca poklapala sa tim vremenima i da li je to poklapanje podrazumevalo lunarnu putanju koja svakoga dana zaklanja sunčev disk. Da li je to postalo očigledno i delotvorno onda kada se zemljina osa pomerila iz tog idealnog stanja, drugo je pitanje. Na jugu je bio i kraj sveta, verovatno u oblasti u kojoj se mešaju ledene vazdušne struje sa juga večne zime i topao vetar suncem okupanog severa. To je bila zona večitih oluja, predvorje carstva večne noći i zime. Okultno, magijsko, nije bilo poznato ljudima tog vremena. Nije bilo ničeg skrivenog niti potrebe za prizivanjem i magijskim delovanjem. Magijsko je nastupilo kao izraz prilagođavanja izmenjenim okolnostima na Zemlji te predstavlja dekadentan oblik duhovnosti adekvatan uslovima života nakon "lomljenja" ose sveta. U trenutku kada se polomila osa sveta, vetrovi, mraz i tama sa juga nagrnuli su na svetli i topao sever. Toplina se sa severa preselila na jug i otopila ono što je u tom ledu spavalo skoro čitavu večnost. Sa tim buđenjem Juga, probudila se i magija...




[1] Vidi poglavlje Pol i hiperborejsko središte u knjizi Juliusa Evole: Pobuna protiv modernog sveta, kao i Arktičku pradomovinu veda od Bal Gangandhar Tilaka.

Autora čitajte i kontaktirajte na:
revolucijakatastrofe.blogspot.com
This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.