Ja sam početak... (oko 1915)


Kada Kažem Ja, Podrazumevam čoveka


Ja sam početak svega jer u mojoj svesti
stvaraju se svetovi.
Ja tragam za Bogom, tragam u sebi za sobom.
Bog je svevideći, sveznajući, svemoćan.
Buduće savršenstvo intuicije kao vaseljenski svet
nadrazuma.
Ja tragam za Bogom, tragam za svojim licem,
već sam ocrtao njegov obris
i težim da se otelotvorim.
I moj mi razum služi kao put do onoga što
je ocrtano intuicijom.
Moje se lice smeje i moj smeh pritiska mudrost
grčenjem moga lica. U tome se razlikujem od
prirode jer
ona se ne smeje, ona nema grimasu smeha, ona
je savršenija.
Ja sam veliki početak, hoću li biti kadar da
obuhvatim svoje lice mudrošću vaseljenske slave?
Zvezde se pale i svetlucaju na mom licu
dajući vek vatri mudrosti
U moru tvojih očiju mračna ostrva okovana su
prstenom, kao uspomenom na ropstvo
Iskopaću ih jer mudrost je u mračnom ostrvu
kao izvor života.
Ja nosim omotač koji štiti moje savršenstvo
u Bogu moje oči vide svet kroz lanac prstenova
koji su koraci moje mudrosti.
Tako ovim koracima saznanja otkrivam ono što
je sačuvano u meni i to sam zavitlao u prostor
kao puteve ka saznanju.
Ono što saznajem rezultat je mudrosti
i moje je saznanje prvi korak na mojoj lestvici.
Ne pokušavaj da sebe ponoviš ni u ikoni ni u slici
ni u recima.
Ako te nešto u tvom delanju podseća na nešto
što si učinio u prošlosti glas novog rođenja govori mi:
raščisti sa tim, ostani tih, brzo ga ugasi ako je
vatra, da rubovi tvojih misli postanu sjajniji i da
ne zarđaju.
Da bi čuo dah novog dana u pustinji,
očisti svoj sluh i odbaci stare dane
jer jedino ćeš tada biti osetljiviji i čistiji jer
mrlje mudrosti su na tvojoj tamnoj odeći
i sa dahom talasa nova volja savladaće te
sudbinom.
Tvoja će se misao sada uobličiti i ostaviće
svoj žig na tvom koraku.
Razum prvo stvara čovekovo lice.
Intuicija je nejasno izobraženje drugog lica
novog izobraženja budućeg čoveka ali
u dalekom vremenu početak trećeg je predodređen
i ono će dovršiti ceo prsten ustrojstva sveta;
ništa se od ovog ne može sakriti i mnogi milioni
stranica sveta biće pročitani odjednom,
nijedan detalj neće izmaći budućoj lobanji
nadmudrosti.
Ali ono što je sada tajanstveno kasnije će biti
jasnije od sunca
Bog kao trojstvo uzeo je oblik
izvesnog tipa ličnosti. Bog, Bog sin i Bog duh
Bog-ništa, neviđen, neshvatljiv, misterija,
koji je stvorio prirodu i koji
je mora vratiti kroz Božjeg sina koji je bio
među nama. Ali Sveti Duh je nad nama.
Nebo je prebivalište Boga sa tri lica.
U ovoj prostoj priči našeg razuma
ne može li se pokušati i otkriti predosećanje da
je u sinu čovek koji teži
ka Bogu, tj. ka svom novom licu i novom
Svetu. Sveti Duh — neće li on biti treće stanje
čoveka, otelovljenog u nematerijalnoj
budućnosti. Tamo, kao u carstvu nebeskom, ništa
što pripada ovom svetu neće biti potrebno.
U nekim oblicima religije raj je stvorio nebo gde
ljudi već žive
sa svecima; oni su poprimili nove oblike;
ni religija ni rođaci tamo ne postoje,
nema više veza i nema uznemirenosti koje su
postojale na zemlji.
Na zemlji je svako bio obuzet jednom brigom: da
dospe do raja, Novog života li da nađe mir u
onome što je sveto.
Ali i tamo se traži da se služi Bogu zajedno sa
anđelima.
Sledstveno tome čovek je tamo doneo služenje
u novi život, jer on služi Bogu, on priznaje
nešto što je visoko nad njim samim i ispod
njegovog skiptra stvara novo carstvo monarhije.
To je stav razuma koji je verovatno pobrkao
novo biće sa zemaljskom udobnošću. U stvari
možda su tamo sasvim drugačiji principi, nebo
treba shvatiti kao novo lice našeg novog bića,
da ćemo biti otelovljeni u Bogu, i Bog je
intuitivno predodređenje našeg lika.
Prikazivanje svetaca na nebu još je zaveštano
istim telom, istim skeletom, ali ne zahteva više
zemlju, time se oni primiču bliže Bogu Duhu,
trećem prenošenju ili nebu gde će već potpuno
iščeznuti forma skeleta i telo.
Hrist se prikazuje kao vaskrsnuo, njegovo telo
odnosi se na nebo. To je prost zaključak razuma;
jer filistar ni na koji drugi način ne bi mogao
ocrtati oblik zemaljskog uređenja života, osim na
onaj koji okružava njegov život. Hrist je umro ali
forma smrti i života stvorila ga je u čovekovom
mozgu kao Boga Sina. I njegov brižni otac morao
ga je odneti na nebo, svom ocu. Sve ovo ukazuje
na činjenicu da duboko u čoveku leži put ka
reinkarnaciji i on samo narušava počinak,
gurajući ono što je istinito na stranu prvobitnog,
kao da ovu snagu odbija od one moći koja bi ga
trenutno mogla preneti u drugačije uslove.
Bog je stvorio čoveka, tako je čovek ustanovio,
i kroz dugo putovanje on je pokušavao da
dostigne savršenstvo; dostigao ga je u prorocima
i Bogu sinu, Hristu, sasvim se približavajući Bogu.
Bog je sveprisutan, sveznajući i vidi sve; da li sin
poseduje sve što poseduje otac: očito da poseduje,
jer sva trojica su jednaki i sami čine Boga.
Bog sin rođen je od majke baš kao što smo i mi
rođeni, zbog toga smo mi veoma blisko
povezani sa Bogom sinom.
Tako su ustanovljeni koraci našeg prenošenja
molitvom se moramo pripremiti da obuhvatimo
nebo.
I oni koji će se pripremiti biće izvedeni iz pepela
zemaljskog greha ka nebu i biće vaskrsnuti.
Svi oni koji se neće pripremiti umreće na zemlji
u carstvu pepela — njihova duša patiće u ognju —
to upućuje na kažnjavanje u slučajevima
tvrdoglavosti, ali u tom slučaju duša ipak živi
i ne kažnjava se smrću — samo patnjama.
Spojivši se sa nebom još smo se više
približili Bogu jer već smo dostigli njegovo carstvo,
pošto smo odbacili zemlju i zamenili je za carstvo
večne službe božje, u kojoj je sadržan čitav rad.
Pošto smo stigli na nebo ostaje nam da spoznamo
sve Odlike Boga tj. da je on svevideći, svemoćan
i sveznajući.
Neophodno je raširiti se u obeležjima sveta,
tj. reinkarnirati se u čitavom svemiru,
ispuniti se sa svime.
To već dolazi, jer mi smo sada već rašireni u
mnoštvu obeležja svemira, ako nismo sveznajući
— možemo reći da znamo mnogo i prema
tome vidimo mnogo, stoga je naša snaga od
prvobitnog stanja neizmerno narasla —
mi smo veoma moćni.
Bog, Bog sin, Bog duh — su prstenovi koji
okružuju Boga sina, čoveka i čine tri prenošenja,
tri bića, početak, početak poimanja Boga,
savršenstvo onoga što je rođeno je Bog sin
a Bog duh je iščeznuće, apsolutno raspadanje
savršenstva.
Tako će kroz inkarnaciju sin uništiti prsten sveta i
sobom će ispuniti bezdan.
Tada će sve biti svevidljivo, svemoćno i sveobuhvatno.
Tada će nam ključevi misterije biti jasni.
U legendama i pričama težimo da se oslobodimo
težine tela, postanemo lakši i zbog toga uzimamo
za sebe nadlik i forme njegovog života, da bismo
se reinkarnirali u njemu.
Legenda o Hristu ocrtava jedan lik i Njegov život
u takvom obliku da se On prepoznaje kao Bog sin
o kome su proroci govorili, On je bio razapet na krstu,
stradao je za nas (ali to je sporedno)
On se uzdigao na nebo, tj. u drugo postojanje.
Ali Njegov duh je lebdeo nad nama i trećeg dana
vratio se u Njegovo telo.
Očigledno da u svom intuitivnom "predosećanju"
čovečanstvo nije otkrilo druge oblike u koje
bi odenulo duh osim reinkarnacije u telu i uzdizanja
i duha i tela u nebo.
Ali to je samo uputstvo, i podanici čija je sudbina
da budu iznad drugih nisu ništa drugo do odvojeni
koraci ka nekoj dalekoj budućnosti.
U legendama i pričama postoji mnogo toga što je
mešavina predmeta iz okoline koji nemaju ničeg
zajedničkog sa suštinom problema;
mnoge stvari se brkaju i veoma često predmeti
iz okoline uzimaju se kao ono što je istinito.
U datom slučaju nebo, anđeli, molitve —
sve je to okruženje, jer u stvari reinkarnacija
sveta ovde se događa u neumornom radu i kretanju,
odbacujući svet prošlosti.
Hrist se uzdigao, otišao je na nebo, on je od
početka preneo svoj živi duh na Boga oca,
i posle tri dana se vratio i uzdigao se zajedno sa telom.
Odatle potiče pretpostavka da ćemo se mi na
dan Strašnog suda uzdići i naš duh će se vratiti i
pokupiti svoje posmrtne ostatke.
Sveci će otići na nebo a grešnici u večni oganj.
Tako će se završiti naš život na zemlji.
Sve ove pretpostavke su mešavina iza koje ne možemo
videti reinkarnaciju na zemlji.
Ali negde daleko mi vidimo proročanstvo prvog,
nematerijalnog principa — Ja sanjam o putovanju
a ipak ne putujem — i kada se nematerijalno približi
realnom ono postaje telo, tako da je nematerijalnost duha,
prvog principa, očita i postaje materijalna.
Hrist je umro i njegov duh nije se ponovo vratio
njegovom telu — tako je on sebi izgradio drugo telo:
crkvu — koja se iz katakombi razvila u raskošne
hramove. Hrist se preobrazio u crkvu i crkva je
njegov novi omotač. Ona živi već 2000 godina i
možda će još živeti. Bog je besmrtan.




















































































K. Malevich, "I am the Beginning ...",
u K. S. Malevich, The Artist, Infinity,
Suprematism. Unpublished  writings 1913—33, Vol. IV, Copenhagen,  1978,
priredio Troels Andersen, str. 12—27
Prevela Aleksandra Ćirić

KAZIMIR SEVERINOVIČ MALJEVIČ (1878—1935) — ruski umetnik poljskog porekla. Vodeći protagonista ruske umetničke avangarde i jedna od ličnosti koje su presudno obeležile umetnost 20. veka. U periodu između 1913. i 1920. godine u potpunosti ostvaruje svoj koncept novog slikarstva koje će nazvati suprematizmom. U brojnim teorijskim tekstovima izlaže osnovne postavke suprematističkog slikarskog sistema zastupajući ideje o čistoj (apsolutnoj) bespredmetnosti, o bespredmetnom stvaranju, o umetnosti kao takvoj, oslobođenoj od pritisaka ideologije i politike. Uporno se bori protiv svakog funkcionalističkog i utilitarističkog shvatanja umetnosti, te stoga kritikuje ideje konstruktivizma i produktivističke umetnosti. Zbog svog kritičkog stava i opozicije spram kulturne i umetničke politike nove sovjetske vlasti, kao i zbog same prirode svoje umetnosti i ideja sadržanih u njoj, postepeno biva onemogućavan u javnom delovanju, no i pored svega toga, za razliku od drugih protagonista avangarde, ostaje pri svojim prvobitnim stanovištima ne prihvatajući niti najmanje kompromise.

"Ovaj je neobični čovek,  uprkos nepovoljnim okolnostima, vodio divlju, usamljenu i ogorčenu borbu za umetnost."
(A. Pevsner)
" ... on je napravio — i zašto želimo više, zašto bilo tko želi više — pet velikih, dubokih umetničkih dela koja su promenila smer istorije."
(M. Bochner)
"Maljevič slika 'Ništa' i pokazuje 'Sve'."
(V. Rakitin)
"Posle Starog zaveta došao je Novi, posle Novog Komunistički, i posle Komunističkog sledi konačno Zavet Suprematizma."
(El Lisicki)
"Doseg Maljevičevog dela je ogroman. Mnogi zapadni pokreti polažu pravo da budu njegov deo ili ih je kritika lakomisleno povezala sa njim. Ako se izuzmu površne sličnosti veoma mali broj može pologati pravo na legitimno srodstvo. Sa izuzetkom Rothka, jedini slikar koji je dostojni naslednik Maljeviča bez sumnje je Ad Reinhardt."
(Jean-Claude Marcadé)