by Anonimo Venexiano, VOF - Pariz IV

U malom gradiću, u frizersku radnju, jednoga dan ulazi lično rimski Papa, s namerom da se ošiša. Brica je oduševljen činjenicom da je Papa odabrao baš njegovu radnju i kaže kako mu je čast što je jedan verski poglavar ušao baš kod njega, pa neka smatra da će šišanje biti besplatno. Papa mu kaže da iako je kao duhovnik zavetovan na siromaštvo ipak ima poneki dinar u ormariću “Papa-mobila”, da plati šišanje, na šta brica insistira da o tome ne želi ni da čuje. Nakon završenog šišanja, Papa ga blagosilja i šalje mu u znak zahvalnosti korpu sa cvećem, šampanjcem, sirevima i svojom slikom. Sutradan, u istu frizersku radnju ulazi pravoslavni Patrijarh, takođe sa željom da se podšiša i uredi bradu. Brici je fascinantno, kako tako veliki duhovnici izabraše baš njegovu radnju, pa uz isto insistiranje zamoli Patrijarha da ga besplatno ošiša i obrije. Patrijarh mu objasni da iako je zavetovan na siromaštvo, u svom novom “Mercedesu” ima poneki sitan novac, te da može da plati šišanje, ali brica je nastavio da insistira da šišanje bude besplatno. Patrijarh ga, nakon šišanja blagosilja i u znak zahvalnosti posla mu veliku korpu s knjigama, ikonom sveća-zaštitnika, voćem i manastirskim vinom.

Trećeg dana u istu frizersku radnju, ušao je čovek u lepom odelu sa zlatnom Akacijom na reveru. Brica prepozna značku i bi počastvovan što je jedan Slobodni Zidar ušao u njegovu radnju. Čovek od ugleda i duha, takođe zaslužuje da dobije besplatno šišanje. Mason mu objasni da je zavetovan da ostavlja svoje metale, makar pred vratima Hrama, ali da u profanom životu ima sasvim dovoljno da plati šišanje, čak i da ostavi bakšiš, ali i njemu brica ne dozvoli. Nakon završenog šišanja, mason mu obeća da će se u narednom “bratskom lancu” setiti njegovog dobrog dela, a sutradan mu posla – petoricu drugih masona.

Mogu da vam pričam drugi i treći i četvrti vic, ali ćete se verovatno pitati - šta je poenta? Poenta i jeste smeh i radost, koji su potcenjeni u duhovnom životu, kako ličnom tako i institucionalnom. Radost duhovnosti kao da ima lošu reputaciju i kroz istoriju i danas i to je tragično po duhovno zdravlje I pojedinaca i društva, a trebao bi da bude centar duhovnog života. U svome romanu “Ime Ruže”, Umberto Eko kao centralnu temu problematizuje pitanje duhovnosti i duhovitosti. U romanu je reč o misterioznoj smrti monaha u jednom manastiru, da bi se na kraju saznalo da jedan monah smatra da ljudi ne treba da se smeju u takvoj instituciji, jer smejanje izaziva iracionalnost, pa je otrovao stranice knjige koja je imala opscene sadržaje te oni koji su čitali i okretali stranice da bi se smejali, umirali su od otrova. Njegov izgovor bio je da se Hrist nikada nije smejao. Takođe, Ludolf od Saksonije, duhovnik koji je živeo u 14. veku, u svojoj knjizi “VITA CRISTI “ (Hristov život), koja će kasnije uticati mnogostruko na kasnosrednjovekovnu i renesansnu književnost i umetnost, piše, (kao da je bio svedok) : “…Hrist je često kukao, nikada se nije smejao…”. Ako pogledamo bilo koju ikonu ili zamislimo Hrista, danas, kao osuđenika na smrt, zaista nema mesta smehu njegovim mukama. Jevanđelisti su se trudili da opišu taj deo, svako iz svog ugla izuzetno uverljivo, čak iako je reč o metaforičnom jeziku. Ako je sve predstavljeno ozbiljno kod njih, zaključak je da duhovna dimenzija života treba da bude ozbiljna i kod nas. Ali šta je sa životom? Toliko prikazivanja stradanja, slabi sliku njegovog života : boravak među učenicima, zajednička trpeza, lečenje ljudi, druženje, davanje nadimaka svojim apostolima…

Istorija je puna figura izuzetnog duhovnog potencijala, čije je središte bilo smeh i radost. Nažalost, takođe je puna i onih koji smatraju da na put duhovnosti treba ići mrtav ozbiljan. Ali ako idete kroz život mrtvi ozbiljni, sva je šansa da ste ozbiljno mrtvi. Kada pitate psihologe danas, kakva je to osoba koja se ne smeje ili ne raduje, dobit ćete odgovor da je to asocijalan i zatvoren čovek, manjkav u određenom smislu, a svakako nesposoban za duhovni i duševni razvoj. Postoji nekoliko razloga zašto smeh nije prihvatljiv u duhovnom životu i to počinje od samih početaka duhovnosti čovečanstva, preko pojave Hrišćanstva, do slobodnozidarskih loža kasnog srednjeg veka. Duhovnik svake vrste se obično kvalifikuje kao mudar, odlučan, spreman na žrtvu, ali nikako kao zabavan. Duhovitost je, naime, kulturološki, ali i vremenski fenomen. Ono sto je smešno, na primer Meksikancima, nije smešno Japancima. Takođe, vremenska distanca nas ograničava. Ono sto je nekada bilo smešno, sada nije. Zamislite koliko je teško čoveku 21. veka, iz Srbije, da razume smeh i radost čoveka iz 1. veka nove ere u Palestini, na primer. Na kraju, čak iako se radi o parabolama u duhovnim knjigama, čuli smo ih toliko puta, da smo na izvesan način “ogluveli”, da bi nam mogle biti duhovite ili zabavne. Ali ako sagledamo problematiku iz drugih uglova, zaključak da duhovitost i duhovnost idu zajedno su nesporni. Kao dokaz tome govori činjenica da se proslava Božića i Vaskrsa, u Hrišćanstvu, smatraju proslavom na radost vernika. Trijumfovao je život nad ništavilom, a to je uslov svih uslova za radost i smeh.

Svako od nas, ponekad postane arogantan, rigidan, isključiv, osion, često prema bližnjima i nedužnima. Šala na sopstveni račun je čarobna formula koja nas vraća u realnost. Takođe, duhovitost ponekad šokira, ali se iz komične situacije jako dobro prelazi na stvari koje su ozbiljnije. Duhovitost je, takođe, delikatan i fin način da moćnijima od sebe kažete istinu. Hrist se neprestano obraćao najvećim tadašnjim autoritetima, upravo na duhovit način (prilikom ubiranja poreza, rekao je “Dajte caru carevo, a bogu božje”), a nedavno je moj prijatelj pitao direktora banke kod koga je uzeo stambeni kredit, da li se to jutro dobro okupao jer je spreman da ga poljubi u zadnjicu, kako bi mu prolongirao ratu koju je dugovao. Duhovitost takođe pokazuje hrabrost. U 16. veku, Tomas Mor dok se penjao stepenicama na gubilište, rekao je dželatu : “Molim te, pobrini se da dobro stignem gore, kada se vratim dole, pobrinuću se sam za sebe.” To je poruka - ne bojim se smrti, verujem u besmrtnost duše, verujem da će moja dela živeti i posle mene. Hrabrost je misliti i delati na takav način. Duhovitost produbljuje našu vezu s Velikim Arhitektom Univerzuma. Među prijateljima, ukoliko smo suviše oduševljeni jedni drugima ili među partnerima, pre ili kasnije doći će faze u kojima ćemo se ili razočarati ili ćutati. Isto je i u duhovnom životu. Naš odnos prema Vrhovnom Biću je takođe dinamičan. Ako preterujemo ili ako ga zaboravljamo idemo ka ništavilu, ispraznosti, ali ako ga posmatramo kao odraz nas samih u stanju radosti i smeha, naša će se veza produbiti. Duhovitost je i izraz dobrodošlice. U Starom Zavetu; Knjiga Postanja, u prići o Abrahamu i Sari u momentu kada joj se Bog obraća i pita je – zašto se smeje? Ona odgovara da se ne smeje, a Bog joj kaže – ipak se smeješ… Kasnije ona na svet donosi dete koje su nazvali Jicah, što na hebrejskom znaci “Onaj Koji Se Smeje”, a Sara izjavljuje: “Bog je doneo Smeh u moj život”. Duhovitost zaceljuje telo i duh. Smeh podstiče telo da luči endorfin, tzv. hormon zadovoljstva, pojačava cirkulaciju. Daje nam pauzu u ozbiljnim situacijama.

U Nju Jorku, postoji slobodnozidarska Loža s preko 1100 članova, od čega preko 100 bivših Časnih Majstora, uglavnom starih, sedih glava, pa je na Istoku postalo tesno. Novoizabrani Časni Majstor je trenutno u problemu, gde će sesti kada završi svoj mandat. Jedan od Past Mastera mu je odgovorio da ne brine, jer “oni su već naručili tablu s natpisom “Večni Istok”, koja će stajati iznad njihovih glava, pa će se na Istoku naći poneko mesto i za njega. Duhovitost otvara um i opušta. Ako vam neko kaže da su vam upravo ukrali automobil, reagovaćete stresno i zatvoreno. Humor deluje suprotno. Otvara um, otvara čoveka za nova saznanja, omogućava imaginaciju, projekcije u ljudskom umu, opušta telo. Duhovnost je, takođe zabavna. Svi to shvatamo. Sveti ljudi su to shvatali. Francuska blaženica Marija Tereza de Subiran, jednom je izjavila : “Ne dajte da me neka žalost baci u manastir, ja sam i uvek ću biti najsrećnija kao žena”.

Na kraju bih podelio lični doživljaj. U razgovoru s jednim starim Slobodnim Zidarom, koji je u masoneriji, onoliko koliko ja imam godina, uprkos svim problemima i iskušenjima, pitao sam ga odakle mu energija, da tolike godine ponavlja iste reći rituala, da se svake godine seli iz jedne stolice u drugu, u krug i gleda ista lica? Odgovorio mi je : “Kada sam bio mladi Slobodni Zidar, ušao sam u Ložu, po ličnoj vokaciji, najpre s uzbuđenjem, a zatim s radošću. Zašto bi neko ulazio u družinu tužnih, depresivnih i pokvarenih ljudi? Ovde smo svi veoma srećni i to emitujemo, što je dokaz da si i sam poželeo da nam često dolaziš. Živi tvoju masonsku vokaciju s radošću, pa se nikada nećeš razočarati ili biti u poziciji da poklekneš”.

Draga Braćo, živite svoju masonsku vokaciju s radošću. Unesite duhovitost u duhovnost i loža će isijavati i istrajati na svom putu.